уторак, 04 август 2020
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 227

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

Како је Хитлер придобио немачки народ

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

“Данас је цела Немачка Хитлер”. Овај новински наслов од 4. августа 1934. године одражава кључну промену власти која се управо одиграла. Два дана раније, на дан смрти Паула фон Хинденбурга, председника Рајха, Хитлер је без одлагања укинуо место председника и променио војну заклетву – од тад су се војници заклињали њему лично, да ће му, као “вођи немачког Рајха и народа”, бити безусловно одани.

 

Сада је он шеф државе и врховни командант оружаних снага, уз то и шеф владе и монополистичке Национал-социјалистичке радничке партије Немачке (НСДП). Хитлер је имао потпуну власт у Немачкој, неспутану било каквим уставним ограничењима. Међутим, поменути новински наслов је указивао и на више од велике промене констелације моћи – на поистовећивање Хитлера и земље којом он влада, на потпуни склад између немачког народа и Хитлера.

Референдум који је уследио 19. августа 1934. године, да би легитимизовао промену политичке моћи која се десила, за циљ је имао да се јасно покаже тај идентитет. “Хитлер за Немачку – цела Немачка за Хитлера”, гласио је слоган. Међутим, резултат је показао да реалност заостаје за пропагандом. По званичним подацима, више од шестине бирача се одупрло интензивном притиску и није гласало “за”. У неким великим радничким областима Немачке, и до трећине гласача нису дали Хитлеру глас. Но, упркос томе, било је и неких загонетних наговештаја да Хитлерова лична популарност превазилази популарност самог нацистичког режима, а још много више популарност нацистичке партије. “За Адолфа Хитлера, да, али хиљаду пута не за главешине црнокошуљаша”, било је нашкрабано на једном гласачком листићу у Потсдаму. Слично расположење се могло осетити свуда.

Испод површине која је била пуна егзалтације и обожавања фирера, о чему је униформна пропаганда масовних медија непрекидно трубила, постојали су бројни индикатори да Хитлер није баш свуда толико популаран, чак и у оно време које се, у каснијим присећањима, квалификовало као “добре године” средином тридесетих. Један пример је оштра критика Хитлера о којој се говори у извештају Гестапоа из марта 1936. године. Ту се каже да се много критикује Хитлерово толерисање корупције и луксузног животног стила партијских главешина у време док је већина немачких грађана живела у врло сиромашним условима. “Зашто фирер дозвољава све то?”, било је питање које су тихо постављали многи људи, и по речима извештаја, било је очигледно да “поверење народа у личност фирера пролази кроз кризу”.

 

Заборављено у еуфорији

 

Међутим, један дан пошто је овај извештај поднесен, немачке трупе су умарширале у демилитаризовану зону на Рајни. Тај спектакуларни догађај је у потпуности показао слабост западних демократија, и Хитлер га је славио свој највећи спољно-политички успех до тада. Домаћи проблеми из претходних месеци – несташица хране, високе цене, ниске плате и, у католичким областима, много непријатељства према режиму због сукоба државе и цркве – привремено су заборављени у еуфорији која је настала.

Упркос апсурдности “изборног” резултата крајем тог месеца, када је – уз помоћ фалсификовања гласова, изборних манипулација и интензивне пропаганде – по званичним подацима 98,9% гласало “за листу и тиме за фирера”, ремилитаризација Рајнске области је без сумње био врло популарни потез, за који су заслуге приписане Хитлеровом снажном и умешном вођству. Много тога говори да је Хитлер, између Хинденбургове смрти 1934. године и упада у Судетску област и Аустрију четири године касније, заиста био врло успешан у придобијању подршке велике већине немачког народа, а што је било од неизмерне важности за катастрофалан ток касније немачке политике. Осим можда периода непосредно после запањујуће победе у Француској у лето 1940, Хитлерова популарност никад није била на вишој тачки него на врхунцу спољнополитичких успеха 1938. године.

Себастијан Хафнер је изнео доста уверљиву калкулацију по којој је Хитлер до краја 1938. успео да стекне подршку “огромне већине оних који су гласали против њега 1933. године”. Хафнер мисли да је Хитлер до тада већ ујединио скоро целокупан немачки народ око себе и своје политике, да су до тада преко 90% Немаца били “верници у фирера”. Но, будући да није било никаквог правог испитивања јавног мнења, и да је постојало застрашивање и репресија према онима који би се усудили да се супротставе званичној пропаганди, те да је једино јавно мнење које је имало право грађанства било оно којим су управљале режимске агенције, ова цифра се може третирати једино као претпоставка, и то вероватно претерана. С друге стране, тешко је оспорити да је режим стекао велику подршку после 1933. године, и да је то била последица оног што се сматрало личним Хитлеровим “постигнућима”. Персонализовани фокус “успеха” режима одражавао је неуморне напоре пропаганде, који су били свесно усмерени на стварање и одржавање “херојске” слике о Хитлеру као врхунском генију, до те мере да је Јозеф Гебелс могао 1941. са одређеним оправдањем да каже да је стварање мита о фиреру било највеће пропагандно постигнуће.

Пропагандну слику није нико боље сумирао од самог Хитлера, у говору у Рајхстагу 28. априла 1939. (који Хафнер такође цитира):

‘Мојим сопственим напорима’
“Савладао сам хаос у Немачкој, вратио ред, јако повећао производњу у свим областима националне привреде… Успео сам да обезбедим нове послове за 7 милиона незапослених чије су нам невоље тако дирале срца… Не само да сам политички ујединио немачку нацију, већ сам је такође и поново војно наоружао, и покушао сам да, страницу по страницу, ликвидирам Уговор чијих 448 чланова садрже најгоре насиље – толико грозно да се никада није од неког народа или неког људског бића очекивало да се потчини тако нечему. Вратио сам Рајху покрајине које су нам отете 1919. године; вратио сам у отаџбину милионе несрећних и протераних Немаца; обновио сам хиљаду година старо историјско јединство немачког животног простора; и покушао сам да остварим све то без проливања крви и без наношења ратне патње било мом, било другим народима. Остварио сам све ово, иако сам још пре 21 годину био непознати радник и војник свог народа, остварио сам све то захваљујући властитим напорима…”

Наравно да је апсурдна тврдња како је стање у Немачкој промењено захваљујући деловању једног човека. Међутим, ова литанија о ономе што је већина тадашњих Немаца видела као фиреров невероватан лични успех, занимљива је због тога што говори о националним “постигнућима”, али не износи основне поставке Хитлеровог Wелтансцхауунг-а. У овом одломку нема ни речи о патолошкој опсесији “уклањањем” Јевреја, нити о потреби за ратом да би се проширио животни простор. Увођење реда, привредна изградња, уклањање проклетства незапослености, уклањање рестрикција омрзнутог Версајског уговора, и успостављање националног јединства – све је то имало широког одјека у народу, далеко изван кругова загрижених нациста, и било је привлачно, на различите начине, сваком појединачном сектору друштва. Како су показала испитивања јавног мнења, чак и много после завршетка ИИ Светског рата многи су поменута “постигнућа” у позитивном светлу повезивали са Хитлером.

С обзиром на стање у Немачкој 6 година раније, онима који су 1939. слушали Хитлеров говор, па чак и онима међу њима који су раније били против нациста, било је тешко да не признају како је Хитлер постигао нешто заиста изванредно. Мало њих је било довољно далековидо или довољно спремно да се упусти у анализу свега што се крије иза ових “постигнућа”, да одбаци страшну нехуманост на којој се немачка обнова заснивала, да запази како се управо у том тренутку подрива структура држава, а Рајх финансијски уништава, и изнад свега, да схвати колико је рискантан, и то по сам опстанак земље, правац у коме је кренула политика тог режима. Мало је људи уопште било у позицији да се супротстави фундаменталној лажи садржаној у тврдњи да Хитлер стално покушава да избегне крвопролиће и изложи свој народ (или туђе народе) ратним патњама. Оно што је за већину Немаца у пролеће 1939. било циљ по себи, а за шта је изгледало да је Хитлер тријумфално постигао, представљало је за нацисте само одскочну даску за расно-империјално освајачко ратовање, за који су се припремали.

Али, колико год да су у темељу свега почивале лажи, тврдње из наведеног говора, усмереног на придобијање масовне подршке за Хитлера, указују на области у којима јесу постигнути успеси. Уза све ограде које се морају озбиљно узети када се уопштено говори о Хитлеровој популарности (будући да су они који су били против њега били приморани да ћуте), свакако није претерано говорити о широком консензусу, који је, током мирнодопских година његове диктатуре, био цементиран интегративном снагом мита о Хитлеру.

То је био вештачки створен консензус, пропагандни конструкт, праћен репресијом над политичким противницима, “расним непријатељима” и другим отпадницима од прокламоване “националне заједнице”. Имиџ Хитлера као “супермена” представљао је централну компоненту ове фабрикације. Још пре него што је он “преузео власт”, тај имиџ је био производ тада најмодерније, врло успешне политичке “маркетиншке” стратегије, коју је осмислио Гебелс. И када је 1933. монопол над државном контролом пропаганде прешао у руке нациста, у масовним медијима није било препрека за брзо ширење Хитлерове “харизматске” привлачности.

Али, чак ни вешто обмањивање и софистициране технике које су коришћене за стварање Хитлеровог мита не би биле ефикасне да плодно тле за њега већ није било припремљено, годинама пре него што је дошао на место Канцелара. Очекивање да ће доћи до националног спаса било је до 1933. године већ доста раширено, и то не само међу присталицама нациста; већ тада је Хитлер био онај за кога су се таква очекивања везивала. У време када је преузео власт, преко 13 милиона гласача је већ делимично прихватило култ фирера, култ који ће много потпуније пригрлити огромно (мада флуктуирајуће) масовно чланство партије и мноштва њених подређених афилијација. Тако је била постављена организациона основа за ширу трансмисију фиреровог култа.

Имајући у виду неуспех Вајмарске демократије, и кризне услове у којима је Хитлерова влада дошла на власт, било јасно да ће нови Канцелар јако повећати своју популарност ако брзо постигне неке успехе. Отворио се простор за брзо ширење обожавања Хитлера, оног који је освојио “већину већине” оних који нису гласали за њега у марту 1933. Брзину са којом се Хитлеров култ проширио треба посматрати у овом контексту, као и у контексту мајсторске употребе пропагандне маште.

Има велики број важних области у којима је Хитлер могао да стекне велику подршку делујући наизглед у националном интересу, а не у интересу неке партијске политике, и мењајући своју слику од партијског у националног лидера. Чак и његови противници су признавали раст његове популарности. Социјал-демократска организација у егзилу, Сопаде, са седиштем у Прагу, изнела је у априлу 1938. широко распрострањено уверење, које је потом више пута понављала: “Хитлер може да рачуна на сагласност народне већине због две кључне ствари: 1) он је створио нова радна места, и 2) учинио је Немачку јаком”.

 

Он спремно прихвата одобравање

 

У раним годинама Трећег Рајха, већина људи је осећала да су се после тешких година безнађа појавили неки нови правац, енергија и динамизам. Постојало је раширено осећање да влада коначно чини нешто што ће Немачку вратити на ноге. Наравно, Хитлер, чије је познавање економије било елементарно, није лично руководио економским опоравком у раним годинама Трећег Рајха. Разлози за брз опоравак су били бројни и компликовани. Ако би се за било ког појединца могло рећи да је осмислио опоравак онда је то био Хјалмар Шахт, председник Рајхсбанке и Министар привреде. Хитлеров допринос је изнад свега био у промени климе, у стварању атмосфере и уверења да се Немачка ревитализује. Спремно је прихватио признања за овај успех, и већина људи је мислила да су она оправдана.

То је био први велики корак у придобијању оних који га нису подржавали 1933. године. Чинило се да није могуће порећи чињеница да је у време док су друге европске земље (и Америка) у великој мери патиле од масовне незапослености, Хитлер ослободио Немачку тог терета, и створио неку врсту “привредног чуда”. У извештају Сопаде из Рурске области у позно лето 1934, признаје се како је чак и “неутрална радна снага” веровала у Хитлера. Ту се даље каже: “На њих је јак утисак оставило његово ‘стварање послова’ захваљујући којима су незапослени дошли до радног места, макар и лоше плаћених. Веровали су да ће Хитлер, захваљујући свом ‘брзом доношењу одлука’, једног дана, уколико буде ‘правилно информисан’, изменити пореску политику у њихову корист”. Током тајне посете Немачкој из Норвешког егзила у другој половини 1936, нико други до Вили Брант је признао исту ствар: обезбеђивање посла је омогућило режиму да стекне подршку међу онима који су раније гласали за левицу.

 

Трајни печат

 

До 1936. године већ је владала општа запосленост. Наравно, већ је тада главни генератор запошљавања, са опасним последицама по будућност, било поновно наоружавање. Али, мало је Немаца бринуло о томе одакле су дошле шансе за запошљавање. Они су само знали за раније патње када није било посла, а сада га има. То се сматрало за превасходно Хитлерово лично достигнуће. А ако се слика разликовала од стварности, слика је била та која је остављала знажнији утисак.

То што је Хитлер лишио Немачку проблема незапослености и извукао је из дубина економске кризе, многи Немци су чак и после рата сматрали великим достигнућем, без обзира на катастрофалне последице које су искусили. Добри услови живота и пуна запосленост сврставани су међу позитивне стране Хитлерове власти, утврђено је на основу истраживања јавног мнења у америчкој окупационој зони касних четрдесетих, док је узорак младих Немаца у северној Немачкој око једне деценије касније и даље сматрао да је Хитлер учинио много добра тиме што је стао на пут незапослености. Радници у Руру су и седамдесетих још увек имали позитивна сећања на мирнодопске године Трећег Рајха, које су повезивали са пуном запосленошћу и задовољствима екскурзија са нацистичким излетничким организацијама “Крафт дурсцх Фреуде” (“Снага кроз радост”).

Следећа ствар коју Сопаде издваја као разлог за разлог подршке Хитлеру, без сумње је представљала одлучујући фактор. Хитлер никада није престао да експлоатише понижење Немачке у поразу 1918. (понижење које је наводно дело “криминалаца из новембра”) и Версајског уговора који је био потписан наредне године. Презир према том Уговору и ономе што се доживљавало као његова неправедност пресецали су линије партијских подела у Немачкој. Смањење војске на само 100 000 људи представљало је трајно обележје националне слабости. Стога су снажне промене у спољној политици, које је Хитлер предузео да би збацио версајске окове и реафирмисао немачку снагу и престиж, гарантовале масовну подршку све док је то било изводиво без крвопролића.

Повлачење из Лиге Народа 1933, и плебисцит у Сарској области 1935, поновно увођење обавезне војне службе и промоција новог великог Вермахта следеће године, ремилитаризација Рајнске области 1936 и “Аншлус”, то јест анексија Аустрије две године касније, све то је у очима народа изгледало као велики национални тријумф и доказ слабости западних сила које су понижавале Немачку после рата, и чинило се да је све то – што је било незамисливо неколико година раније – остварено искључиво захваљујући Хитлеровом државничком “генију”. Чак и опозиони кругови су били принуђени да то признају, као што показује извештај Сопаде о реакцијама на увођење обавезне регрутације 1935:

“Огромни ентузијазам 17. марта. Цео Минхен је на улицама. Људе можете натерати да певају, али их не можете натерати да певају са ентузијазмом. Сећам се 1914. и само могу да кажем да објава рата није на мене оставила тако снажан утисак као пријем Хитлера у Минхену 17. марта. …. Поверење у Хитлеров политички таленат и поштење ће само расти будући да он има све јаче упориште међу народом. Њега многи воле.”

Судетска криза у лето 1938. године, када се надвила злокобнија сенка рата, поставила је на прву велику пробу Хитлеров имиџ који је он раније гајио, имиџ фанатичног заштитника немачких права који је повратио положај своје земље у свету, али који избегава крвопролиће. Тада су, крајем септембра, у Минхену, западне силе омогућиле Хитлеру последњи велики тријумф у спољној политици – којим он, додуше, интимно није био задовољан зато што био спремао на рат против Чехословачке.

Резигнација, а не ентузијазам, који су пратили рат када је он коначно дошао у септембру 1939, још једном је показала да је Хитлер проширио своју подршку у народу дајући лажна званична обећања током мирнодопских година Трећег Рајха. Већина је желела очување мира. Хитлер је желео рат. Он је практично признао потребу за варањем јавности у поверљивом обраћању представницима немачке штампе у новембру 1938, када је рекао:

 

Неограничено немачко освајање

 

“Околности су ме приморале да деценијама говорим скоро искључиво о миру. Једино сталним нагласком на немачкој жељи за миром и нашим мирољубивим намерама било је могуће дати немачком народу оружје које је увек претпоставка за следећи корак”.

За велику већину Немаца, обнова националног поноса и војне моћи, збацивање Версајског уговора и проширење Рајха да би се укључила Аустрија и етнички Немци из Судета, били су сасвим довољни циљеви. Већина није могла, или није хтела, да схвати да је за Хитлера и нацистичко вођство то био само прелудијум за рат неограниченог немачког освајања.

Поред његових претпостављених достигнућа у ојачавању немачке спољнополитичке позиције, Хитлер је без сумње стекао велику подршку кроз оно што се сматра његовим заслугама у обнови “реда” код куће. Нацистичка пропаганда је била утицајна у последњим, кризним годинама Вајмарске Републике, у наметању становништву претеране слике криминала, декаденције, социјалног распада и насиља (чији су велики део иницирали сами нацисти). Када се нашао на власти, Хитлер је био у ситуацији да знатно профитира кроз тврдњу да он представља “народну правду” и “здрав национални сензибилитет”. Он је имао јавни имиџ заштитиника јавног морала који ће преузети енергичне кораке против сваког ко представља претњу реду и поретку.

Крајем јуна 1934. године, Хитлер је предузео оно за шта су многи мислили да је сурова али неопходна акција којом је уништено вођство СА, све непопуларнијег дела његовог покрета. У говору у Рајхстагу 13. јула 1934, он је преузео личну одговорност за убиства које су се догодила. Оно што је у стварности представљало бруталан, макијавелистички политички удар, било је представљено као неопходан корак на путу уклањања велике унутрашње претње нацији, и искорењивања корупције и неморала. Хитлер је нагласак ставио на хомосексуализам, раскош и лагодан животни стил Ернста Рема и других СА лидера. Играјући на карту постојећих, широко укорењених предрасуда, могао је да гурне у други ред све темељне правне принципе, тврдећи да је деловао у националном интересу као највиши судија немачког народа.

 

Раст подршке

 

Уместо осуде због тога што је признао масовно убиство, он је стекао велику подршку због бескомпромисног деловања на искорењивању зла и неподопштина који угрожавају нацију. “Фирер је својим енергичним акцијама освојио масе, посебно оне који су још увек неодлучно реаговали на Покрет; њему не само да се диве, већ он постаје њихов идол”, била је оцена у поверљивом извештају ниже режимске бирократије. Многи други извештаји изражавали су слична осећања. Извештај који је процурео из редова опозиционе Социјал-демократске партије – чији главни мотив је, природно, била критика режима – признао је пораст подршке Хитлеру.

По речима једног извештаја из Баварске: “Уопштено гледајући, постало је нажалост јасно да људи не размишљају политички. Они мисле ‘Хитлер је завео ред и ствари ће кренути напред – саботери који су хтели да опструирају његов рад, сада су уништени'”. Извештај из Берлина додаје: “Хитлеров ауторитет је ојачан међу најширим круговима. Све чешће можете чути људе како говоре: ‘Хитлер узима ствар у своје руке.'”

Гледиште да је Хитлер донео ред у Немачкој увелико је преживело крај ИИ Светског рата. Уверење да је он, без обзира на “грешке” (вероватно оне које су довеле до уништења његове земље кроз рат, смрт и уништење милиона људи), он је “очистио” Немачку, окончавајући хаос, истребљујући криминал, чинећи улице поново безбедним за ноћне шетње, унапређујући моралне стандарде. Све то су – заједно са заслугама за искорењивање масовне незапослености и изградњу аутопутева – трајни елементи мита о фиреру.

Упоредо са економским опоравком, поновном изградњом војне моћи и обнаваљњем реда, Хитлер је стекао подршку и тиме што је персонификовао “позитивне” вредности уложене у национално јединство и “Волксгемеинсцхафт”, или националну заједницу. Пропаганда га је неуморно истицала као строгог али праведног оца породице, спремног да се лиши уобичајених људских удобности и да даноноћно ради искључиво за добробит свог народа. Без обзира на честе критике његових потчињених и негативан имиџ “малих Хитлера” – партијских функционера с којима су се људи дневно сретали и којима су често били незадовољни – сам Хитлер је међу масама доживљаван као неко ко стоји по страни од секташких интереса и материјалних обзира, а његова несебичност је деловала као контраст у односу на похлепу и корупцију његових партијских главешина.

Објављивање Гебелсових ритаулних обраћања “нашем Хитлеру” сваке године на његов рођендан, и популарне књиге фотографија које је направио Хајнрих Хофман (све продате у огромном броју) које су откривале “приватног” Хитлера – “Хитлер кога нико не познаје” (1932), “Хитлер окружен омладином” (1934), “Хитлер у својим планинама” (1935), и “Хитлер ван дужности” (1937) – тежиле су да нагласе “људску” страну фирера и покажу да његови херојски квалитети израстају из чињенице да је он “човек из народа”.

Наравно, никада нећемо моћи да сазнамо колики је заиста био број људи који су у потпуности прихватили овај одвратни култ личности. Очигледно да то није био мали број. Био је засипан удворичким писмима, кич песама и другим еулогијама, фотографијама и поклонима (једном је добио чак и врећу кромпира кога је очигледно волео), а о њима су водили рачуна његови ађутанти. Током раних година Трећег Рајха порастао је број родитеља који су својој деци давали име Адолф, иако је декрет из 1933. године инструирао локалне уреде да обесхрабре овакву праксу како би се заштитило фирерово име. Овакве провале фиреровог култа су без сумње биле везане за фанатичну, нацификовану мањину. Но, чак и они који су успели да се дистанцирају од највећих претеривања култа личности, ипак су често прихватали бар неке елементе Хитлеровог позитивног имиџа.

Национална заједница се дефинише преко оних који су из ње искључени. Расна дискриминација је стога неизбежно била саставни део нацистичке интерпретације овог концепта. Пошто су мере усмерене на стварање “расне чистоте” – попут каснијег прогона хомосексуалаца, Рома и “асоцијалних” – експлоатисале постојеће предрасуде и биле су наводно усмерене на јачање хомогености етничке нације, оне су ојачале Хитлеров имиџ неког ко представља утеловљење националне заједнице. Штавише, неуморно денунцирање наводних непријатеља нације – бољшевизма, западне “плутократије”, и пре свих Јевреја (који су у пропаганди били повезани и са једним и са другим) – оснажили су Хитлерову привлачност као заштитника нације и бране свим претњама по њен опстанак, било да оне долазе споља или изнутра.

Иако огромна већина становништва није делила Хитлерову антисемитску параноју, она је није вредновала довољно негативно да би то могло да надјача позитивна својства које је већина видела у њему. Широко распрострањена латентна одбојност према Јеврејима, која је постојала и пре нацистичког ширења мржње, није нудила могућност да се поставе неке препреке “динамичкој” мржњи коју је осећала бројна мањина – она мањина која је, додуше, после 1933 била на власти. Доста истраживања је илустровало различитост личних ставова Немаца према прогону Јевреја (што се најбоље види у различитим реакцијама на објављивање Нирнбершких закона у септембру 1935, и “Кристалној ноћи” у новембру 1938). Ипак, нацисти су успели да код већине људи створе утисак да постоји неко “јеврејско питање”, као и да продубе анти-јеврејска осећања у време када је почела да да расте спољашна претња од рата који долази.

 

Једна додатна ствар

 

Када се отврено насиље из Кристалне ноћи показало напопуларним, чак и у нацистичким круговима, Хитлер се потрудио да се јавно дистанцира од погрома који је сам организовао. Али, и поред широког неодобравања метода, већ тада је владало опште осећање да за Јевреје више нема места у Немачкој, и Хитлерово повезивање Јевреја са растућом међународном опасношћу (коју је он изазвао више но ико други) ојачало је – или барем није ослабило – његов имиџ фанатичног заштитника националних интереса.

Многи су се такође и материјално окористили од искључивања Јевреја из немачког друштва, њиховог економског разбаштињења. “Покрет за бојкот” који је почео када је Хитлер постао Канцелар Рајха, и у неколико таласа ефикасно истиснуо Јевреје из комерцијалног живота, завршавајући на крају у програму “аријенизације” 1938, којим је имовина Јевреја опљачкана, деловао је на корист великог броја Немаца. И за ту ствар су многи били захвални Хитлеру. Људски трошкови, које плаћа непопуларна мањина, њима су се чинили као неважна ствар.

Наизглед бесконачан низ Хитлерових успеха током мирнодопске фазе Трећег Рајха имао је још један нус-производ који је допринео јачању режима. После 1933, подружнице НСДАП су могле да пусте своје пипке у скоро све секторе друштва. Нацистички покрет је на овај или онај начин “организовао” милионе Немаца, и било је тешко избећи овакво или онакво учествовање у изградњи фиреровог култа. Армија безначајних апартчика и каријериста дуговала је свој положај и промоцију “систему” који је Хитлер предводио. Нагласак на “вођству” и “постигнућима” подстакао је немилосрдно такмичење које је играло на ниске амбиције и отварало невиђене могућности, ослобађајући огромну енергију у ширем напору промовисања визије националне обнове оличене у самом Хитлеру. Дословно или метафорично, многи појединци на свим нивоима режима деловали су по смерницама које је израдио Вернер Виликенс, државни секретар пруског Министарства пољопривреде у фебруару 1934, када је објавио:

“Свако ко је у стању да види да фирер тешко може наређивати одозго све што жели да се на крају оствари. Напротив, до сада је свако ко је запослен у новој Немачкој радио најбоље ако је, да тако кажемо, сарађивао са фирером.”

Виликенс додаје да је “дужност сваког да покуша да сарађује са фирером” – и ту се крије кључ за то како је Трећи Рајх функционисао, и како је успостављена веза између фирера и друштва.

 

Деморалисани и изоловани

 

Наравно, те везе нису биле све једнако снажне. Поред фанатика постојали су и скептици и – мада они нису могли да се изразе ни на који смислен начин – чак и дисиденти. Исто тако, није било могуће одржати ентузијазам за Хитлера на једнако високом нивоу. Изливи среће у тренуцима тријумфа, као што је објава ремилитаритзације Рајнске области 1936, представљали су врхунце. До пада би долазило чим се врати стара сива свакодневица.

Ипак, од немерљивог значаја је била емотивна интеграција коју је растућа Хитлерова популарност првих година Трећег Рајха несумњиво створила. Без обзира да ли је обожавање Хитлера било аутентично или хињено (као што је у многим случајевима и било), оно је одиграло исту улогу. Милиони Немаца, који би иначе били супртотстављени, сумњичави или пак само овлаш наклоњени режиму и нацистичкој доктрини, јавно су давали своју потпору Хитлеру: то је било од суштинске важности за нацистичку владавину.

На локалном нивоу, раст култа фирера је значио да је Хитлер могао да се дистанцира од непопуларних области политике и да користи неизмерне резерве личне подршке, практично по својој вољи. На пример, негативни утицај “отпора цркве” био је преусмерен са Хитлера према потчињеним функционерима, као што су Гебелс и Розенберг. Кад су народна осећања према Хитлеру ослабила у пролеће 1936, спектакл са упадом у Рајнску област, срачунат превасходно да се покаже као Хитлерово “лично постигнуће”, поново је галванизовао подршку режиму. Сама сврха “избора” за Рајхстаг 29. марта 1936. била је да се демонстрира, и у земљи и иностранству, како је народ уз Хитлера. Не последњи пут током Трећег Рајха, противници режима су се осетили деморалисаним и изолованим. А Хитлер је имао потпору за своје даље напредовање у остварењу експанзионистичких циљева. “Фирер омогућава народу да тражи спровођење политике коју је желео”, било је далековидо запажање из извештаја Сопаде.

 

Није било начин да се уклони

 

Плебисцитарна акламација коју је Хитлер био кадар да добије у таквим приликама увелико је ојачала његов положај у односу на различите групе унутар режимске елите моћи. Унутар најуже елите нацистичких вођа, његова огромна популарност га је учинила практично недодирљивим и није било начина да се доведу у питање његова догматска гледишта и начин на који води политику – па чак ни 1938-39. када су се неки нацистички лидери, укључујући и Геринга, унервозили због опасности уласка у рат са западним силама.

А што је још важније, Хитлер је захваљујући својој популарности постао недодирљив и за оне групе унутар национално-конзервативне елите моћи, изнад свега у вођству Вермахта и деловима Минситарства спољних послова, у којима је страх од будућег катастрофалног рата 1938. године водио првим знацима противљења опсном курсу спољне политике. Када су западне силе заиграле по Хитлеровој жељи и допустиле му још један један “тријумф без крви”, изолованим опозиционим круговима крајем 1938. било је јасно да није било начина да се он уклони (и то сазнање је помогло да се конзервативни отпор паралише током прве, победносне фазе рата).

Хитлерово освајање маса је стога имало виталне последице ширења његове аутономије у односу на било каква могућа ограничења која би му поставили други сектори режима. Оно је помогло да се идеолошка фиксација које се Хитлер опсесивно држао од почетка своје политичке “каријере” – “уклањање” Јевреја и освајање “животног простора” – до краја тридесетих израсте појави не у форми далеког утопијског сна, него и у форми остваривог политичког циља. Подстицај за ту промену долазио је из спремности свих сегмената режима да раде “према фиреровим жељама”. Али, та спремност је одраз доминације коју је Хитлер тако брзо остварио после преузимања власти, а онда и консолидовао и проширио, подржан у кључним тренуцима плебисцитарном подршком заснованом на експанзији популарности.

Коначно, ојачани култ фирера имао је утицаја и на самог Хитлера. Неки од оних који су се налазили у његовој близини касније су тврдили да су негде 1935-36. приметили на њему промену. Постао је, како кажу, нетрпељивији према и најблажој критици и много убеђенији у властиту непогрешивост. Његови говори су добили наглашеније месијанске тонове. Почео је себе да доживљава – тенденција коју је његова личност имала од почетка, али је сада била додатно преувеличана – као изабраника Провиђења. Када је, после успешног удара у Рајнској области, у једном од својих “изборних” говора запазио: “Ја следим пут који ми је доделило Провиђење, са инстинктивном сигурношћу месечара”, то је било више од пуке реторике која се користи у изборним кампањама. Хитлер је стварно веровао у то. Све више се осећао непогрешивим.

Најкасније до средине тридесетих, комбинација нарцистичких црта његовог карактера, екстремне сервилности и ласкања који су га окруживали, и безгранично обожавање маса које га је увек изнова стимулисало, појачавала је уверење да судбина Немачке лежи у његовим рукама, и да само он може водити земљу до коначне победе у све ближем конфликту. “То суштински зависи од мене, од мог бића, од мојих политичких вештина”, рекао је генералима на почетку рата. Нагласио је, као део овог размишљања, “да нико никада неће уживати поверење целог немачког народа као што га уживам ја. Никад неће бити човека у будућности који има више ауторитета од мене. Моје биће је стога фактор од велике вредности… Нико не зна колико дуго ћу живети. Стога је боље да сукоб почнемо одмах”.

До августа 1939, у свим сегментима режима, и у масама које су прослављале сваки Хитлеров “успех”, владало је уверење да су њихове судбине везане за одлуке фирера. И тако ће остати све до 1945. У ратним годинама, како је славна победа полако узмицала пред надолазећом, наизбежном катастрофом, и пораз за поразом неизбежно крњио харизматску основу његовог вођства, и како је постајало све јасније да он Немачку гура у амбис, судбинске везе са Хитлером, које су биле запечаћене у “добрим годинама” током тридесетих учиниле, учиниле су тај правац путем без повратка. Немачки народ, који је подржао Хитлерове тријумфе, сада је био осуђен да поднесе катастрофу у коју га је он одвео.

 

Ian Kershaw, Spiegel, 30.01.2008.

Peščanik.net, 29.01.2008.

Најчитаније