петак, 04 децембар 2020
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 227

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

ТЕТА СВЕТЛАНИ СУ 9 МЕСЕЦИ ПРЕД ПЕНЗИЈУ ДАЛИ ОТКАЗ И ОСТАВИЛИ ЈЕ НА УЛИЦИ: Језива прича из Крагујевца!

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 
Хигијеничарка ЈКП „Градске тржнице”, на крају календарске године уместо тринаесте плате, добила је шут карту из колектва. Проглашена је технолошким вишком, као и још један њених колега. Руководство не жели да разговара са новинарима и објасни ове отказе Давно најављиван отпуст радника из својих редова ЈКП „Градске тржнице” званично су реализовале отказима људима без политичке потпоре попут Светлане Миленковић, која је радила на пословима хигијене, објавио је портал "Крагујевачке". Светлана Миленковић, хигијеничарка ЈКП „Градске тржнице”, на крају календарске године уместо тринаесте плате, добила је шут карту из колектва. Проглашена је технолошким вишком, као и још један њених колега. Колико тачно нисмо успели да сазнамо од руководства које је избегавало сусрет и разговор на ову тему. То што је једна жена постала вишак не би било ништа чудно за овакав привредни амбијент, да се у Светланином случају то није догодило у најгорем могућем тренутку по њу. Дели је девет месеци од остваривања законског права на накнаду за незапослене у трајању од две године, након чега би могла да се пензионише. Нису помогле ни њене сузе, ни молбе претпостављенима за још мало стрпљења док не стекне тај први услов за могућност да са Националне службе запошљавања две године прима надокнаду. Овако, Светлана је пуштена низ воду. Постала је социјални случај са 59 година живота и без икаквих могућности да било где заснује поново радни однос до стицања услова за одлазак у мировину. За Светланин случај, иначе, сазнали смо из саопштења за јавност које је послао Југослав Ристић, председник Савеза самосталних синдиката Крагујевца, у коме се поред осталог каже: „Руководство „Градских тржаница“ у Крагујевцу узело је прерогативе Бога и радницу са хендикепом, сиромашну, која живи сама, Светлану Миленковић, којој недостаје девет месеци радног ангажмана како би остварила законско право на надокнаду за незапослене у трајању од две године, након чега би остварила законско право на пензионисање, прогласили технолошким вишком и од Нове године остаће без посла и икаквих примања. Молба да је задрже на послу још девет месеци, након 13 година рада на пословима хигијене у „Градским тржницама“, није услишена. Тако ће ова радница остати без примања, наравно и без могућности да се запосли у шесдесетим годинама, и чекати до септембра 2019. године да оствари право на пензионисање. Уверени да су постојала решења, која јесу тежа и претећа су, изабрано је лакше, отпустити усамљену и незаштићену припадницу ромског народа”. Педставници поменутог синдиката су уједно позвали власт у Крагујевцу, министра за рад и чланове ромских организација да дигну глас против ове својеврсне дискриминације. Тежак живот Тешку животну причу Светлана започиње речима да је дете разведених родитеља. Развели су се када је имала само четири године. Живела је у Бадњевцу. Мајка јој је била социјални случај и запослила је Светлану у Заштитној радионици „ДЕС“ као рехабилитанта, да би завршила занат, јер је онда само тако могло да се запосли. То је трајало 13 година и 11 месеци. Добила је отказ пошто је узела неплаћено због одласка у Аустрију, а по повратку није се на време јавила на посао. Светланин муж био је колега, инвалид из „ДЕС“, на две штаке због парализе. Изродили су двоје деце, али су се развели пошто се он заљубио у супругу блиских пријатеља. У међувремену и Светланин син се оженио се маћехином кћерком. Недуго после је њен бивши муж умро. Славица је зато била принуђена да купи кућу у Прекопечи, која је у ствари само викендица без икаквих услова, само да не би била на улици и да би имала нешто своје. Зато је морала и да подигне кредит код банке. Рата јој је 15.000 динара. Викендица је била без струје и воде, па је она накнадно увела струју. Воду јој комшије нису дозволиле. Живи сама са псом и мачком. - Ја сам за моју децу мртва. Кћерка ми је медицинска сестра у Немачкој, али од када се удала за 22 године старијег човека више ми се не јавља. Ни поруком, да честита Божић. А била сам и добра мајка, супруга, вредна што сам и данас, прича кроз сузе. Када се вратила из Аустрије запослила се у пекари „Ескод“, али ту јој нису уплатили 18 месеци стажа, па у „Градским тржницама”, посредством кућног пријатеља који је у то време био шеф за хигијену. Онда су јој на очев рођендан дали отказ уз образложење да је радила само по уговору, који јој нису продужили. То је било до септембра 2001. године. Онда је запослио бивши муж 2005. поново у „Тржницама”. Сматрао је то својом обавезом јер јој је, како тврди, све живо испродавао. Засновала је стални радни однос у„Тржницама” првог априла 2006. године, где је у континуитету радила до момента отказа – 26. децембра прошле године. Томе су претходила два разговора са генералним директором. Саопштио јој да је технолошки вишак. - Директору сам се пожалила да је било дана када нисам имала пара ни за хлеб, него сам узимала из контејнера да једам. Јер нисмо мали редовна примања две године, а ја сам имала кредите за кућу, па сам морала прво за то да платим, а мени шта остане. Рефинансирала сам кредит и због „Електрошумадије”, да бих исплатила струју. Све сам му то рекла и моја правница Слађана му је потврдила да сам ја та жена која узима хлеб из контејнера. Али, њега то није уопште интересовало, прича са сетом Славица Миленковић. Ни сузе нису помогле - Преклињала сам директора за мало стрпљења, да ме остави још девет месеци да бих имала услов за оне две године до пензије. Није хтео ни да чује. Каже: „Шта ће да ради Мирковић, он ће да ме тужи ако тебе избришем са тог списка, па овај, па онај...”. Наводно, и шефови су ми дали малу оцену иако ја нисам на боловање ишла никако, од 2007. а преболесна сам долазила да радим. Асматичар сам, користим две пумпице, имам проблем и са јетром, ма да не набрајам шта све. На Аеродрому на пијаци радила сам сама две године. Вукла сам колица - што ради мушкарац - и убацивала ђубре и бацала напоље. Па сам чистила управу на Аеродрому и оба ве-цеа и цео пијац и плус чистила напољу. И све то сама, у првој смени. Али ни то ништа није вредело. Наводно неки шеф Драган Стевић ме је лоше оценио и због тога ми је наводно дао отказ, објашњава Славица. По њеним речима остали су да раде људи који су у далеко бољој ситуацији од њене. - Истерали су ме као последњу џукелу. Нису долазили да ураде социјалну карту, да виде где и како живим. А живим претешко. Немам комшилук, живим у викенд насељу без игде икога. Доле је село на километар и по удаљености. Дели нас шума. Имам струју, немам воду. Сакупљам кишницу. Кишницом се купам, перем судове и све што треба, понекада на кишници кувам и пијем је. Када нема кишнице, верујте, сакупљам снег, каже Светлана. Поставили су јој, напомиње, услов да се определи између две опције. Једна је била да као сама оде да би могла да добије социјални програм, чиме би отплатила кредите. Друга - да уз отпремнину напусти фирму, а у наредном периоду прима месечну надокнаду преко Националне службе запошљавања. - Ко ће мене са 60 година да запосли. Обраћала сам се Скупштини града, интервенисали су и Роми, звао је директора и председник синдиката, али џабе. Ништа није променило његову одлуку. Он је решио мени да да отказ, па то ти је, каже Славица. Поред ње, отказе је, прича, добило још седам хигијеничара, режисерка која има услов за две године до пензије, Звонко из кафане и многи други. - Наводно је наредило Градско веће и банка да морају да нам дају отказ јер ће у супротном да се расформира фирма. А онда су су многи остали да раде. И поједини хигијеничари су остали, иако су Агенцији за чишћење поверили сада тај посао. Чисте већ Аеродром, Шарену пијацу, Зелену пијацу. Зато су нама и дали отказ. На моје питање директору шта ће да раде они радници из хигијене које је оставио, одговорио јер да ће радити већ нешто, биће контрола, свакако неће радити као хигијеничари, прича нам Славица. По њој, ни њихов синдикалац Слашан Караџић није је подржао. Ни он нема представу колико тешко она живи и у кавим условима, нити је урадио социјалну карту како би се борио за раднике предвиђене за отказ. Славица сада моли бога да се запосли у „Житопродукту” преко Омладинске задруге на паковању хлеба, чула је да примају раднике. Значило би јој јер је ово постала борба за голи живот, после 26 година и осам месеци радног стажа. Еспресо.рс / крагујевачке.рс

Најчитаније