Он је на синоћњем протесту на Ђачком тргу у Крагујевцу био у првим редовима и носио је „вешала” са „пензионером” на крају омче. На инсталацији коју је носио писало је „Опљачкани пензионер – Вучићу врћи паре, ил се бесим”, на фигури је писало „Ја, пензионер”, а на дну инсталације „Смрт фашизму”.

 

Како преноси портал Прессек, реч је о пензионеру једном од „првобораца” протеста деведесетих и ратном ветерану. Иако није спавао целу ноћ, има времена и за новинаре и за пријатеље.

 

Док је трајао разговор са Стефановићем у његовој породичној кући, телефон није престајао да звони. Бобу или како га неки зову Кркљу зову бивше колеге из Електрошумадије, где је провео радни век пуних 35 година, зову га и другари, некадашњи политички саборци, ратни другови.

 

– Ако је Исус Христ носи крст по наређењу Понтија Пилата, ја сам носио своја вешала. Ако је Понтије био злочинац, шта је онда овај што ме је ноћас хапсио, пита се Боба.

 

Каже да је инсталацију правио два дана, а да је био револтиран због деце која су ухапшена у Београду. – Нисам никога вређао, то су вешала за мене – пензионера. Израчунао сам да је Вучић узео супрузи и мени 4.000 евра само од пензије. Мени је то право богатсво, каже наш саговорник.

 

Био је сигуран да ће свако да разуме поруку, да нема разлога да га неко приведе, али каже и да је желео да покаже и докаже има ли правде у Србији.

 

– Закључак је да нема. Ако су ме ухапсили због једног транспарента, у каквој онда држави живимо. Бавио сам се у млађим данима и политиком, био одборник у градској скупштини, али сам увек мислио својом главом. Никада нисам другоме климао главом, ако сам мислио другачије. Увек сам то свима јасно стављао до знања.

 

Овај прекаљени „првобораца” протеста деведесетих каже да је био учесник 9. мартовских демонстрација, да се борио за правду кад год је и где могао. Није био у Београду, 5. октобра, али је зато, тог дана „чекао” аутобусе на Јовановачког надвожњаку.

 

Каже да се осећа изданим. Остављеним.

 

– Овој држави сам све дао. Одазвао се сваком позиву. Када је стигао позив за ратиште, нисам бежао, него се као човек јавио на војни позив. Ја сам ратни ветеран са вуковарског ратишта, пола бригаде је побегло, а ја сам остао – за разлику од неких који су се у то време усељавали у трособне станове, ја сам морао да ратујем, каже Стефановић.

 

Према његовим речима, мало тога се променило на боље од тада у Србији.

 

– Данас кад сви видимо равницу, они нам кажу да је брдо. И неки верују. Ја нећу. Ово сам урадио да ме се моји унуци, које сам дочекао једног дана не стиде.

 

Након протеста Стефановић је приведен у полицијску станицу у Улици Светозара Марковића – током саслушања му је позлило, па је пребачен у болницу због хипертензије. Ноћ провео у болници, а јутрос око 7 сати је пуштен.

 

– Након завршетка протеста кренуо сам према паркингу где сам оставио аутомобил, али сам одмах приметио да ме прате двојица млађих мушкараца. У једном тренутку сам мало застао, да видим о чему је реч и да ли ће ме напасти. Стали су и они, почиње причу Стефановић.

 

Каже да се није уплашио.

 

– У том тренутку сам помислио да ако неко хоће да ме нападне урадиће то ту, код Топлане, где сам намерно застао, али како нису реаговали, друга мисао ми је била да је реч о полицији. Кад сам већ пришао колима, и они су се приближили и замолили ме да са њима пођем до полицијске станице. На питање „зашто” нисам добио одговор, наставља Стефановић.

 

– Кад смо стигли у полицијску станицу почео је да ме хвата бес. Зашто да ме хапсе? Да ли сам некога напао, да ли сам некога увредио, да ли сам некоме рекао ружну реч. Нисам. Онда сам осетио да ми је притисак поприлично висок, „да дивља”, а полицајци су одмах позвали Хитну помоћ.

 

Лекарска помоћ је убрзо стигла и измерила притисак 200 са 110. Међутим, Стефановић је одбио терапију.

 

– Рекао сам им да никада у животу нисам затваран и да ћу ако треба умрети у затвору, јер знам шта је правда, али терапију у затвору нећу да примим. Након тога су ми, пошто је притисак очигледно „растао”, понудили да одем у болницу и тамо примим терапију, што сам и прихватио.

 

Према његовим речима, за време проведено у станици нису му дозвољавали да се јави породици, нити да позове адвоката, али су му нудили браониоца по службеној дужности, што је он одбијао.

 

– Морам да кажем да су полицајци били коректни, сем што ми нису дозвољавали да се бар јавим породици, да знају где сам и шта сам. У болници, такође, медицински особље и лекари су били заиста љубазни и врло професионални, истиче Стафановић.