Такав је био србски народ пре три или четири колена. Србски народ имао је тада највеће знање, управо знање над знањима. Со свију знања, а то је знање о Христу, јављеноме Спаситељу. Због тога он није патио од незнања од кога пати индустријска извештачена Европа. Није патио ни од многих брига, јер је имао поуздање у живога Господа Бога и Свеце Божије. Није патио од очајања, јер је знао да се вози Божијим колима и да путује по Божијој вољи из једног Божијег света у други Божији свет.

Много смо посрнули. Много смо изгубили од тежине наших предака. Но има у нама још огромне снаге, да се дигнемо по Божијем благослову. Устанимо, данас дигнимо се очистимо се и развеселимо се. Јер Бог нас гледа и воли. Амин.“

Свети Сава – нека му је вечна слава!

Заштитник је српског народа и покровитељ просвете. Српско православље без њега не би било исто, зато га често и зову Светосавље.

Рођен је Свети Сава око 1174. године у Расу, као најмлађе дете својих родитеља велико жупана Стефана Немање, потоњег Светог Симеона, и Ане, потоње Свете Анастасије, који су се надали да ће имати још деце, а како су све више залазили у године молили су се усрдно Богу и подарио им је дечака, најмлађег, коме дадоше име Растко.

Растао је Растко на двору свога оца уз двојицу старије браће Вукана и Стефана, а са 15 година, какав је тада и био обичај, од оца је добио на управу Хумску област, између Неретве и Дубровника, како би научио да управља и влада.

Привлачио је Растка монашки живот и одлучио је, након три године управљања Хумом, да се замонаши, што и учини у манастиру Ватопед на Светој Гори, где му се убрзо, препустивши престо средњем сину Стефану 25. марта 1196. године, придружио и отац 2. новембра 1197. године, добивши у манастиру Студеница име Симеон.

Растко у Ватопеду постаде монах Сава и тада почиње његова мисија и његов траг у нашим животима до данас, јер је он био тај чији долазак је, према живом предању, Свети Сава Освећени (Јерусалимски) најавио и завештао је да после његове смрти жезал – патерица буде предата архијереју царског рода и истог имена када буде дошао у манастир. Завештање је испуњено и у манастир Светог Саве Освећеног – Мар Саба, који је и основао Свети Сава Освећени 485. године, скоро седам векова касније стиже Свети Сава и 1229. године добија жезал, који и данас чувају у светогорској келији Патерице. Добија тада Свети Сава и чудотворну икону Богородице Тројеручице, која је игуманија манастира Хиландара и чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице, коју чувају у испосници Светог Саве у Кареји на Свето Гори.

Постоји и запис у хрисовуљи царице Маре, супруге турског цара Мурата Другог, ћерке Ђурђа Бранковића, у којој пише да је постојао договор између Јерусалимске патријаршије и Српске цркве и да су српски монаси дошли у лавру Светог Саве Освећеног и ослободили је од разбојника и пљачкаша, те су тада сазидали велику кулу и у њој параклис посвећен Светом Симеону и управљали су српски монаси овом лавром 130 година, а када су на патријаршијски престо дошли Грци, односно патријарх Теофил, исплатили су Србеза градњу куле и поставили су игумана Грка.

Основао је Свети Сава са оцем Светим Симеоном манастир Хиландар на Светој Гори и добили су хрисовуље од цара Алексија III Анђела – прву којом, по њиховој почетној замисли, припајају Хиландар Ватопеду, а другу, због незадовољства монаха других манастира на Светој Гори, којом манастир Хилндар добија потпуну слободу, а обе даде цар 1198. године у размаку од неколико месеци, док је трећу хрисовуљу цар дао у пролеће 1199. године, убрзо после смрти Светог Симеона 13. фебруара 1199. године, којом је потврдио стечена права манастира Хиландара и додао му је опустели манастир Зиг на јужној обали Свете Горе.

Свети Сава са групом монаха у зиму 1206. на 1207. годину креће пут Србије у пратњи мошти свога оца Светог Симеона, где га почетком 1207. године са својом браћом сахрањује у гробници у задужбини Студеници, коју је велики жупан Стефан Немања припремио за себе за свога живота, и мири завађену браћу Вукана и Стефана.

Уочи очеве смрти Свети Сава је постао архимандрит, те је био највише негрчко свештено лице у Србији, и поставили су га за игумана Студенице, где је написао службу у част свога оца Светог Симеона и написао Студенички типик, који је заправо нешто мало измењен Хиландарски типик. Почео је и да оснива манастире, лавре и испоснице и са братом Стефаном започео је ктиторски рад у Србији. Бавио се тада Свети Сава и дипломатијом и то успештно и тако је дошло и до чувеног крунисања његовог брата Стефана, који је од тада познат као Стефан Првовенчани, а доби прво круну и признање од папе из Рима, а потом Свети Сава оде у Никеју, где доби Српска црква доби аутокефалност и њега хиротонисаше за архиепископа.

Затим је Свети Сава урадио српску редакцију византијског номоканона познат као Номоканон Светог Саве, а неки кажу и Крмчија, који постаје прворазредни извор права у средњовековној Србији, а утицај ће имати и на ширем подручју, јер постаје основни устав и бугарске и руске цркве.

Ишао је Свети Сава на два ходочашћа, а прво је започео 1229. године, годину дана након смрти брата Стефана Првовенчаног 1228. године. Отпловио је из Далмације за Палестину и тада је обишао Јерусалим, Витлејем, Јордан и као што већ рекосмо манастир Светог Саве Освећеног, а уз то је и подигао на том путу многе конаке у манастиру Светог Крста у Јерусалиму, како би сви они монаси и поклоници из Србије, а тада их беше доста, имали где да коначе када дођу у Свету Земљу. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, а у Акри, тадашњем главном палестинском пристаништу, од Латина је откупио цркву Светог Ђорђа а би било безбедно прихватилиште монасима. Том приликом Свети Сава је купио и кућу Светог Јована Богослова познатој као Сионска Горница, где су по предању одржали Тајну вечеру.

Друго ходочашће је имало бурнија дешавања на политичкој сцени Србије у залеђини и већ у годинама Свети Сава одлучује да преда свој положај наследнику ученику Арсенију и креће из Будве 1234. године у Свету Земљу, преко луке Бриндизи. Стигавши у Палестину одлази у Јерусалим, где се састаје са патријархом Атанасијем и креће пут Египта, којим је тада владала династија Ејубида, те се тамо састаје са патријархом александријским. Лично Светог Саву прима султан Ал Камил и обезбеђује му водиче за обилазак Синаја, одакле опет одлази у Јерусалим и преко Антиохије долази до Мале Азије. У Цариграду борави у манастиру Богородице Евергетиде и позива га бугарски цар Иван Асен II у посету. У посети код бугарског цара у Трнову 14. јануара 1235. године, на Богојављење, упокојио се Свети Сава, а краљ Владислав је 1237. године уз све црквено-државне почасти пренео мошти Светитеља Саве у манастир Милешеву, и сваке године на 14. јануар по јулијанском календару, односно 27. јануар по грегоријанском календару Српска православна црква и њени верници молитвено се сећају Светитеља Светог Саву Српског, док ђаци и просветни радници тај дан обележавајукао своју Славу.

Осим аутокефалности Српске цркве, помирења браће, крунисања брата, ходочашћа и дипломатског рада, Свети Сава је био и велики ктитор и од почетка монашког живота својом градитељском делатношћу на манастиру Ватопед започео је ктиторску делатност. Заједно са оцем је обновио Хиландар, а постали су и ктитори манастира Ивирона, Велике Лавре и цркве у Карени на Светој Гори. Постао је Свети Сава и ктитор још једне самосталне монашке установе – келије у Кареји, а током 1199. године и још три светогорска манастира: Каракале, Ксиропотама и Филотеја, који су у ХII веку много пострадали од разбојничких банди и био им је угрожен и сам опстанак.

Након повратка у Србији 1206. године почиње његова ктиторска делатност и на тлу родне груде и под његовим руководством живопишу Богородичину цркву у Студеници, а у околини у селу Савову оснива и Савине испоснице – Горње и Доње, затим почиње градња Дома Спасовог, односно Жиче, а радови су завршени када се Свети Сава вратио као архиепископ из Никеје. Следи градња више цркава по целој Србији, а по узору на Лавру Светог Саве Освећеног у Сиону подигао је цркву Светих апостола у Пећи, те је учествовао у градњи Милешеве.

Даривао је Свети Сава и многе цркве и манастире по Палестини и стекао је главно ктиторско право помињања у службама у више цркава у Палестини, а осим већ споменутих купљених цркава за смештај и безбедност ходочасника, давао је Свети Сава и витлејемској Цркви Христовог рођења, Лазаревој цркви недалеко од Јерусалима и у тзв. Испосници Господњој, те и александријској цркви током свог другог ходочашћа.

Велики је био и као законодавац и приредио је Хиландарски типик, Карејски типик, Студенички типик, Номоканон Светог Саве, затим и правна акта, као што су „Хрисовуља Светог Саве и брата му Стефана“, а у оквиру беседе одржане у Жичи значајан је „Синодик православља“.

Написао је прво у Хиландару кратко „Житије Светог Симеона“, а потом у Жичи и опширније „Житије Светог Симеона“, писано као ктиторско житије оснивача Студенице по свим правилима овога жанра, а значајан је уводни део „Хиландарске повеље Стефана Немање“. Затим је написао и Службу Светом Симеону.

Тропарь, глас 3.: Пути, вводящаго в жизнь, наставник, и первопрестольник, и учитель был еси: первее бо пришед, святителю Савво, отечество твое просветил еси и, породив тое Духом Святым, яко древа маслинная, в мысленнем рай насадил еси всеосвященная твоя чада. Тем, яко апостолом и святителем сопрестольна чтуще тя, молим: моли Христа Бога даровати нам велию милость.

(Тропар, глас 3.: Пути воводјашчаго в жизањ наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси, первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси, и породив тоје Духом Свјатим, јако древа маслинаја, в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада, тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолна, чтушче тја молим: Моли Христа Бога, даривати нам велију милост.

Тропар, глас 3.: Био си вођа, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. Када си дошао, Светитељу Саво, најпре си твоје отачаство просветио и препородивши га Духом Светим, као дрвета маслинова, засадио си у духовном Рају најсветију своју децу. Због тога, као равног Апостолима и светитељима поштујући те молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост.)

Тропар други, глас 8.: Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, архијерејев Богодухновеноје удобреније, Сватитељу Саво премудре, ученими твојими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.

(Тропар други, глас 8.: Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Свети Саво премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога да спасе душе наше.)

Кондак, глас 8.: Яко первосвятителя великаго и апостолов сообщника, Церковь прославляет тя людей твоих, преподобне, но яко имея дерзновение ко Христу Богу, молитвами твоими от всяких нас бед спасий, да зовем ти: радуйся, отче Савво Богомудре.

(Кондак, глас 8.: Јако первосвјатитеља великаго и апостолов собшчника, Церков прослављајет тја људеј твојих, преподобне, но јако имјеја дерзновеније ко Христу Богу, молитвами твојими от всјаких нас бјед спасај, да зовем ти: Радујсја, оче Саво, Богомудре.

Кондак, глас 8.: Као великог просветитеља и друга Апостола, прославља те Црква твог народа, преподобни. Но, као онај који има слободу пред Христом молитвама својим спаси нас од свих невоља, да би ти клицали: Радуј се, оче Саво богомудри!)

Химна Светом Сави

Ускликнимо с љубављу

Светитељу Сави

Српске цркве и школе

Светитељској глави.

Тамо венци тамо слава

Где нас српски пастир Сава.

Појте му Срби,

Песму и утројте!

Благодарна Србијо,

Пуна си љубави

Према своме пастиру

Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина

Светог Саве дедовина

С тобом славе славу

Светитеља Саву.

Милешево слави се

Телом Светог Саве

Кога славе сви Срби

С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали

Тело Светог Саве спали,

Ал‘ не спали славе,

Нити спомен Саве.

С неба шаље благослов

Свети отац Сава;

Са свих страна сви Срби

С мора и Дунава

К небу главе подигните

Саву тамо угледајте.

Саву српску славу,

Пред престолом Творца!

Здраво Среме, Банате

И Србијо Стара

Раванице, чувај нам

Тело Кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,

Здраво и ти с нама била

Да славимо славу

Светог оца Саву.

Да се српска сва срца

С тобом уједине,

Сунце мира, љубави,

Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,

Свети Саво, ти помози.

Почуј глас свог рода,

Српскога народа!